трче мисли,
сливају се стихови у реду
понекад их немам много,
а и нису мирни
да би ти их пренелa
све без да се неки од њих
не претури, окрене и побегне
попут малих мрава
беже свуда од мене.
Не, нисам расејанa,
само невидљиве пахуље снега
падају на моје срце,
а оно куца даље
ритмом тишине,
знаш ти то добро сада
на јастуку меком од снова
и пристојне даљине.
Знам да су ти очи пуне
и моје су...
..за тренутак застанем
у неком стиху,
вратим се погледом
да прочитам поново
ту празнину што тугом
притисне јаче,
ударим тастер и оставим тачку.
Нема коментара:
Постави коментар