Синоћ сам у сну видела јасну слику твог лика уместо оног младожење и мене уз тебе. Деловали смо срећни. Ти си био онако шармантан, отмен у црном оделу, фантастично ти је пристајало. То зато што си мој, али волела бих те и да си изгледао било како другачије. А ја сам сигурно била срећна. Сигурна у себе, јер имам тебе као ослонац. Предивна бела венчаница... као из сна... локне које падају низ моје лице и букет са цвећем у рукама. Какви осмеси красе ту слику...
Зашто ми се ово дешава? Питам себе сада. Јесам ја срећна... али толико сам се заљубила... све ми више недостаје...желим га уз себе више него икога пре.
Ја ЗНАМ... наша љубав срушиће све те километре... знам !
Нема коментара:
Постави коментар