субота, 8. јануар 2011.

Uzmi me za ruku, s' tobom hocu sve,
sreco, vodi me, vodi bilo gde ,
jer kad sam s' tobom ja ne mislim na sutra ,
i pored tebe ja sanjam i budna, da.
Svaki tren proveden kraj tebe je kao san.
Na tebe mislim 24h na dan,
znas da samo tebi pripadam.
I zelim jedno - ne ostavljaj me nikada...

Od tvog poljupca ja sva zatreperim ,
budi uvek uz mene,to je bas sve sto zelim.
Jer, da nemam te sve bi bilo uzalud,
bez tebe nikuda bebo, sa tobom bilo kud.

Mili moj, tebi sebe sam dala,
ti si bio moj princ kad sam bila mala.
Onaj lik iz bajki koje su mi pricali,
sad zivim svoju bajku, zato sreco, hvala ti.

Svaku noc kad legnem i zaklopim oci,
utonem u san, sanjam da ces meni doci.
Ljubimo se, mazimo, pazimo i ceskamo,
zagrljeni lezimo i jedno drugom smeskamo.

среда, 5. јануар 2011.

илузија

Поглед на фб и твој статус... Але није више у вези,сада је слободан... Бол у грудима,сузе у очима. Зар сам ја то стварно заслужила? Зар нисам заслужила ни да ме неправедно осудиш,да смислиш неки глупи разлог зашто си ме оставио.. И не знам,много тога бих ти сада рекла али не могу. Написала сам ти поруку и избрисала је. Волим те,али повредио си ме. Нестали смо МИ,време је да нестанем и ја. Била сам будала што сам веровала да МИ нисмо само моја илузија.

По ободу

По ободу овог сјајног монитора
трче мисли,
сливају се стихови у реду
понекад их немам много,
а и нису мирни
да би ти их пренелa
све без да се неки од њих
не претури, окрене и побегне
попут малих мрава
беже свуда од мене.
Не, нисам расејанa,
само невидљиве пахуље снега
падају на моје срце,
а оно куца даље
ритмом тишине,
знаш ти то добро сада
на јастуку меком од снова
и пристојне даљине.
Знам да су ти очи пуне
и моје су...
..за тренутак застанем
у неком стиху,
вратим се погледом
да прочитам поново
ту празнину што тугом
притисне јаче,
ударим тастер и оставим тачку.

Али јесам ја.

Кога је брига што други кажу да ниси посебан?
Они нису видели ону искру којом очи твоје светле,
Они не знају, онај шапат твој,
Од ког се сва најежим, узнемирим...

Они немају појма о љубави,
О духовитости у твом гласу,
Они не знају цену твог загрљаја...

Кога је брига за друге?
Други не знају да воле,
Не знају да љубе, док се очи не склопе...

Други....
Други нису видели твоје уснуло Анђеоско лице,
Нису миловали твоје руке умотане у моје пољупце...
Други нису осетили твој дах на свом врату,
И нису препознали ону чар у осмеху твом.

Нису други...И њима можда не значиш...
Можда им је чудно све ово...
А кога је брига...
Они нису...
Али јесам ја.
И ја те волим.

Молим те, дођи.

Молим те, дођи. Јер хоћу да овај дан поделим са тобом, Јер нисмо шетали росном травом, Јер никада нисмо брали заједно боровнице, Јер желим да одгледам оне најлепше филмове са тобом, Јер хоћу да стварамо нашу причу, Јер бринем када не знам ништа о теби, Јер су моје мисли заокупљене тобом, Јер хоћу да моје снове претворим у стварност, Јер желим да осетим мирис твоје коже, Јер ми недостају твоје приче до бесконачности, Јер желим да се твој песимизам посвађа са мојим оптимизмом, Јер ти нисам рекла неке ствари, и сад чезнем да ти их шапнем, Јер хоћу да ми објашњаваш све на онај твој начин, Јер хоћу да заједно сањамо, Јер ми је потребна твоја утеха, Јер ти си једини који ме је видео да плачем, Јер си ти моја прва и последња мисао у дану, Јер само теби сам толико рекла, Јер ти знаш да погодиш тамо где боли, Јер зацељујеш све ране, Јер очи моје само тебе виде, Јер без тебе нема боје, Јер ме је за све брига када ти ниси ту, Јер су ме поруке излуделе и желим да те видим, Јер са тобом је сваки дан славље, Јер ми још увек у ушима одзвања твој смех, Јер имам поверења у твој долазак, Јер верујем у твој глас, Молим те дођи... јер... ти си Анђео мој...

Зато што...

Зато што нама није потребно 200 година, ни 50, чак ни само 10 да бисмо знали како онај други мисли. Зато што ми, заједно, заборављамо на све око нас, и свет који смо сами креирали је опробан бојама и магијом. Зато што толико бринеш о мени и волиш ме због онога што јесам. Свакако сам сигурна да ме нико не познаје као ти. Зато што имаш стрпљења. Зато што, пре свега, ти си ми најбољи пријатељ, који ме слуша и увек зна шта да каже. Зато што се смејеш са мном, а онда када сам плакала, успео си да ме насмејеш.
Зато што имаш велику душу а ипак си ироничан. Зато што ме увек насмејеш. Зато што стварамо приче, у које само ми верујемо.
Зато што сам се, твојом заслугом, упознала са срећом. Зато што, када сам са тобом желела бих да се време заустави. Зато што си све оно што сам икада могла да пожелим. Чак и много више од тога.
Због свега тога, и не само, волим те.

уторак, 4. јануар 2011.

Мој сан 1

Одувек сам ја сањала о себи у белом и о момку који стоји поред мене. Али, увек је тај момак био неко непознат, неко измишљен, неко из снова.
Синоћ сам у сну видела јасну слику твог лика уместо оног младожење и мене уз тебе. Деловали смо срећни. Ти си био онако шармантан, отмен у црном оделу, фантастично ти је пристајало. То зато што си мој, али волела бих те и да си изгледао било како другачије. А ја сам сигурно била срећна. Сигурна у себе, јер имам тебе као ослонац. Предивна бела венчаница... као из сна... локне које падају низ моје лице и букет са цвећем у рукама. Какви осмеси красе ту слику...
Зашто ми се ово дешава? Питам себе сада. Јесам ја срећна... али толико сам се заљубила... све ми  више недостаје...желим га уз себе више него икога пре.
Ја ЗНАМ... наша љубав срушиће све те километре... знам !